Razgovor sa povodom – odbojkaš kraljevačke Ribnice Vladimir Batez

I sportski neupućen građanin Srbije zna ko je Vladimir Batez. Proslavljeni jugoslovenski odbojkaški reprezentativac, član čuvene generacije koja je stigla do olimpijskog zlata u Sidneju, izgradio je karijeru za primer. Kada su mnogo bili skloni da kažu da je sa aktivnim igranjem završio, popularni Vlada, ili „teča“ kako su mu Kraljevčani dali nadimak, se pojavio na srpskoj odbojkaškoj sceni i to, opet na iznenađenje svih, u dresu kraljevačke Ribnice. Razgovor sa povodom počeli smo odmah posle napornog treninga u teretani na Atletskom stadionu kraj Ibra.
- Evo, kao što možete da vidite, još uvek sa zadovoljstvom odlazim na trening i dok je tako igraću i trajaću na odbojkaškoj sceni – počeo je priču Vladimir Batez od kraja, odgovarajući na pitanje koliko će još biti aktivan.
Povratak na domaću odbojkašku scenu posle 12 godina i to još u dresu Ribnice sve je iznenadio?
- Znate kako se kaže „Kum nije dugme“. Sadašnji trener Ribnice Boško Mačužić je moj venčani kum i cela je priča je tako i počela. Ja sam prethodnu godinu pauzirao jer nisam želeo da vučem porodicu po inostranstvu. Supruga Maja se tek bila porodila, imam naslednika Luku i želeo sam da budem sa njima. Negde oko Nove Godine imao sam ponudu Dejana Brđovića da dođem u Radnički, ali sam ja pravio druge planove i nigde na kraju nisam igrao. Potom sam trenirao sa nekim novosadskim drugoligašima, ali bez spoznaje koliko mogu i da li mogu još da radim profesionalno, kako sam navikao ceo život. E, tada je u celu priča ušla Ribnica. Ja sam dolazio kod kuma, bio na jednom treningu, svidela mi se atmosfera, video sam da su momci sjajni, veliki drugari, hoće da rade, a u klubu imaju jasne ambicije. Dogovorili smo se brzo i posle 12 godina ponovo sam zaigrao u našoj prvoj ligi.
Dogovor sa Ribnicom je specifičan?
- Oni su meni zaista u mnogim stavrima izašli u susret, znaju da mi je teško što sam par dana uz porodicu u Novom Sadu, pa onda u Kraljevu i maksimalno se trude da mi pomognu, da me ispoštuju. To znam da cenim i biću tu da pomognem dok god mogu. Imam dogovor da ukoliko iskrsne dobra ponuda iz inostranstav odem, ali otom potom. Najbitnije je da ekipa igra dobro i pobeđuje,a da li ću ja igrati je najmanje važno. Baš kao u meču sa Partizanom gde nisam ulazio, ali smo stigli do tri boda i svi smo bili srećni. To je atmosfera koja se traži.
Bio si član Crvene zvezde sa kojom imaš dva osvojena Kupa, potom dve duple krune sa Vojvodinom i treće mesto na fajnal foru Lige šamiona. Tada je krenula inostrana karijera.
- Ostvareno sa Vojvodinom je neprevaziđen uspeh za sve klubove sa prostora bivše Jugoslavije. Bila je to sjajna generacija igrača. U inostranstvu sam proveo 11 sezona, ili po principu 5-1-5. Igrao sam pet godina u Italiji, pa jednu u Belgiji, pa opet pet u Italiji. Od deset sezona na „čizmi“ četiri sam igrao u „A1“ ligi i šest u „A2“ ligi, tri puta sam ulazio iz „A2“ lige u elitu. Najveći uspeh sam imao sa Vibo Valentijom sa kojom sam igrao finale Kupa Italije gde nas je pobedio Sisli. Italija je NBA evropske, a i svetske odbojke, organizacija za priču, budžeti klubova veliki, najbolji igrači su tu. U „A2“ ligi čak osam klubova ima budžete od blizu milion evra, svaka dvorana mora da ima tarafleks, sve je iznad evropskog proseka.
Paralelno sa bogatom klupskom karijerom gradila se i trajala reprezentativna?
- Na to sam jako ponosan. Bio sam član generacije koja je krenula od nule 1995. godine i stigla do samog vrha. Bio sam član tima koji je prvi igrao finale EP, finale Svetskog prvenstva, bio na dve Olimpijade i okitio se zlatom na najvećoj svetskoj sportskoj smotri. U reprezentaciji sam bio do 2001. i ustupio mesto mlađima, kako i treba. Sa te strane sam ispunjen i voleo bih jednog dana da reprezentaciji vratim deo onoga što je ona meni dala. Dakle, voleo bih da budem u nekoj od selekcija, da svojim bogatim iskustvom pomognem. Ako zatreba tu sam.
Da pomogneš kao trener?
- To još ne znam. Morao bih da radim neko vreme kao trener pa da vidim da li ja to mogu, da li sebe vidim u tome, ali želim da ostanem u sportu, u odbojci pre svega. Već dajem neke ispite na Višoj trenerskoj školi, moram da nadogradim stečeno znanje i iskustvo, pa videćemo gde će me to odvesti.
Sigurno ne dalje od Novog Sada gde sada živiš?
- Da, Novi Sad je grad u kome živim sa porodicom i za sada nemam nameru bilo šta da menjam. Supruga Maja je bivša košarkašica, potom se posvetila nauci, asistent je na DIF-u i uskoro će da doktorira. Imamo sina Luku i na putu je nova prinova, u maju bi Maja trebalo da se porodi. Biće ćerkica,a sigurno je da će deca imati sportske gene i da će biti u sportu – zaključuje Vladimir Batez dok u lepom ambijentu kafea „KOŠ“ na Ibarskom Keju ispija kaficu i sprema se za popodnevni trening.

Neizostavni deo razgovora bila je Ribnica?
- Jako mi se sviđa, to sam već naglasio. Ekipa je mnogo dobra i vrlo perspektivna, talenat kakav imaju Uroš Kovačević i Milija Mrdak je nešto neverovatno. Ako nastave ovako dobro da rade, da slušaju nas starije pre svega biće dobro i njima, ali i Ribnici. Verujem da će moj novi klub ostvariti postavljene ambicije za ovu sezonu. Možda bude i više od toga – pomalo je zagonetan bio Vladimir Batez.