Retrospektiva prethodnih učešća "belih" u baražu

Između grada Kraljeva i Fudbalskog kluba „Sloga“ poodavno stoji znak jednakosti. Sinonim grada na Ibru i cele ibarsko-moravske doline, FK „Sloga“ se decenijama borio za takav status. Protekle 2007. godine, sportski kolektiv prepoznatljiv po kraljevskoj beloj boji, navršio je 60 godina postojanja (rođendan još nije proslavljen),a u tih šest decenija stalo je mnogo toga lepog i manje lepog. Generacije igrača, trenera, fudbalskih radnika, navijača proisteklo je iz Sloge, borili su se za njeno bolje sutra, da postane prepoznatljiva gde god da igra, da se pred njenim imenom ustane uz dužno poštovanje. Eh, nekada je tako i bilo, ali već dugo je Sloga sinonim propadanja, sinonim bezuspešnih pokušaja da povrati stari sjaj. I danas, kada je nekada najpopularniji sportski kolektiv u Kraljevu i široj okolini član srpske lige grupa „Zapad“, traje novi pokušaj da se deo istorije ponovi i Sloga dođe tamo gde joj je i mesto.

Pamti se iz istorije kluba kako je Sloga u Sarajevu pobedila Željezničar u Kupu Maršala Tita sa 3:1, kasnije eliminisana od beogradskog Metalca (današnji OFK Beograd). „Beli“ su u Bačkoj Topoli igrali kvalifikacije za ulazak u Srpsku ligu i u konkurenciji domaćina, Železničara iz Inđije i Milicionara nadmoćno bili prvi. Tim je tada bio predvođen legendarnim Milanom Rajlićem, nekadašnjim fudbalerom sarajevske Slavije i državnim reprezentativcem. Pamte se i čuvene kvalifikacione utakmice sa Prištinom, ali ipak sve što je vezano za kraljevačku Slogu stalo je u jednu godinu, 1970. Tada su miljenici doline Ibra i Zapadne Morave bili na korak do ispunjenja sna, Prva liga je bila na dohvat ruke. Bila je to godina najvećeg uspeha, ali i definitivnog kraha fudbala na ovom prostoru. Te sezone Sloga je igrala u drugoj saveznoj ligi „Istok“. Odlično selektiran tim bio je mudro vođen od trenera u usponu, mladog Nišićanina Dragutina Spasojevića. „Beli“ su sve vreme bili u vrhu tabele,a u poslednja dva kola bile su im potrebne pobede da bi se plasirali u kvalifikacije za Prvu ligu. U Kraljevu je savladana užička Sloboda, koju je vodio Marko Valok, sa 2:1, da bi u Nišu pobedom protiv domaće EI Mladosti od 2:0 (strelci Lazarević i Pavlović) Sloga sa 38 bodova osvojila prvo mesto u ligi. I Borac iz Čačka je imao isti broj bodova i takođe izborio kvalifikacije, dok su iza ostali Priština, užička Sloboda i kruševački Napredak. Zanimljivo da je Sloga tri godine ranije takođe protiv niške EI Mladosti obezbedila ulazak u drugu saveznu ligu. I došle su kvalifikacije zbog kojih se nije spavalo, zbog kojih je grad na Ibru živeo kao u transu. Prvi protivnik titogradska Budućnost,a u prvom meču u Kraljevu golovima Pavlovića i Ilića Sloga je stekla lepu prednost pred revanš pod Goricom. Ipak, tog vrelog juna 1970.godine ispisaće se jedna od najdramatičnijih stranica istorije u našem fudbalu. Budućnost je, uz veliku naklonost zagrebačkog arbitra Medića, anulirala prednost Sloge, pa su penali odlučivali ko nastavlja put ka prvoligaškom društvu. Te večeri rodio se junak o kome i danas Kraljevčani govore sa dužnim poštovanjem, golman Boško Kajganić. Bio je jedini precizan sa bele tačke za svoj tim za razliku od četvorice svojih saigrača. Na red je došla Budućnost, prvi penal uspešan i svi su mislili da je priča gotova, ali ne i Boško Kajganić. Odbranio je tog dana šest penala, jer je očajni sudija iz Zagreba u dva navrata tražio da se ponovi izvođenje jednaesteraca, ali je i tada Kajganić bio kao panter, nezadrživ i snažan. Odluka je bila na napadaču „belih“ Miletiću i on nije promašio. Sloga je izbacila Budućnost i podigla ogromno samopouzdanje i optimizam kod svojih navijača. Na redu je bila Crvenka sa Svilarom, Bešlinom i Jovanićem, a već u prvoj utakmici na iznenađenje svih 3:0 za Crvenčane (Bešlin i Jovanić dva puta). Nada u konačan uspeh je bila manja, ali nije jenjavala. Revanš na Gradskom stadionu u Kraljevu odigran je 19. jula 1970.godine pred blizu 20 hiljada ljudi. Cela Šumadija i Pomoravlje došlo je da podrži sjajan tim Sloge i trenera Spasojevića. Prve komšije i večiti rivali Čačani, stigli su tog dana kraj Ibra sa transparentima „Napred Slogo uz tebe su Čačani“, „Kraljevčani spasavajte čast Pomoravlja“. Sve je kuvalo kao na Kopakabani, ali „beli“ nisu uspeli. Pobedili su 3:1, ipak nedovoljno za prolaz u elitno društvo velike Jugoslavije. I danas se prepričava kako je pištaljka iz publike kumovala vodećem golu gostiju preko Bešlina, kako je Sloga do 65. minuta postigla tri gola, ali svi napori do kraja utakmice nisu urodili plodom. Šećer iz Crvenke bio je vredniji nego kraljevački kajmak! Razne su se priče pričale posle te utakmice, ali više ništa u kraljevačkom fudbalu i Slogi nije bilo isto. Ostaće zapamćena sjajna generacija fudbalera u belim dresovima Kajganić, Popović, Soro, Đurić, Mitić, Timotijević, Fiuljanin, Pavlović, Miletić, Milojković i Ilić, predvođena najboljim trenerom koji je radio u Kraljevu Dragutinom Spasojevićem i neprevaziđenim „tehnikom“, legendarnim direktorom Danilom Ivanovićem.

Decenijama kasnije Sloga se nije oporavila od neuspeha u pomenutimkvalifikacijama. Veliki broj najodanijih navijača više nije kročio na Gradski stadion razočaran neuspehom u duelima sa Crvenkom. Smenjivale su se generacije igrača, trenera, pa i navijača, ali Sloga više nikada nije dosegla rezultat generacije iz 1970.godine.
Raspad SFRJ omogućio je Slogi novi ulazak među drugoligaše, ali se u tom društvu zadržala samo jednu godinu. Na kraju sezone 1992/93. Sloga je morala u baraž za opstanak,a protivnik opet iz Vojvodine, iz jednog sela, Mladost iz Bačkog Jarka. U Kraljevu je odigrana utakmica bez golova i već tada je bilo jasno da će „beli“ teško zadržati status drugoligaša. U revanšu, pred šest hiljada ljudi, u vašarskoj atmosferi, Mladost je slavila sa 5:2, uz sjajnu igru braće Radić, Vase Orlovića, golmana Janjića. Sloga je imala odlične pojedince golmana Midovića, pokojnog Blagoja Radovanovića, Tasića, Dušana Arsenijevića, Vanju Grubača, Srđana Savićevića.... Pojedinci odlični, ali slab tim, klub nejak da izbori opstanak, pa je i ova baraž priča za Slogu završena neslavno.

Tumarali su „beli“ kroz razne zone, srpske i međurepubličke lige i stigli 1997. godine u Drugu saveznu ligu, posle 25 godina čekanja. Predsednik Bora Tatić, legendarni Milutin Jakić kao direktor, Živojin Ilić alijas „Žika Čačak“ kao trener, vratili su „bele“ u savezni rang skraćene države. Igrala je Sloga pet uzastopnih sezona kao drugoligaš, da bi usledio novi sunovrat i pad u Šumadijski zonu. Obeležje tog perioda su stalne promene klupskog rukovodstva, trenera, igračkog kadra. U klubu su se snažno osećale političke promene u društvu, nije bilo plana ni prave koncepcije razvoja. Za to vreme u komšiliku se radilo pametnije, gradila se startegija i novi stadioni. Užičani, Kragujevčani, Čačani i Kruševljani su gledali ili i sada gledaju prvoligaški fudbal, neki su čak stigli i do evro kupova. A Sloga je ostala tamo gde je bila i pre 60 godina. Na početku! I sada, sa novom generacijom ljudi u upravi, na klupi i na terenu gledamo još jedan početak. Za razliku od nekih ranijih ovaj obećava, ali pred Slogom je još mnogo teških bitaka i izazova.

Rafting klub “Splavari doline Jorgovana”

U Mataruškoj Banji je, pre više od godinu dana, osnovan rafting klub „Splavari doline Jorgovana“.Osnivač kluba je Boško Rudnjanin, kao veliki ljubitelj prirode, a posebno reke, došao je na ideju o osnivanju rafting kluba. Klub “Splavari doline Jorgovana” je zajedno sa ljubiteljima raftinga iz Ušća bio osnivač Ibarskog rafting Savez Srbije. Ternutno u Srbiji egzistira osam klubava, a sa popularizacijom ovoga sporta u zemlji se očekuje osnivanje novih klubova.

Rafting je jako skupa zanimacija, a posebno treba izdvojiti finasijska sredstva za nabavku opreme. Ipak, do sada smo uspeli da nastupimo na dva takmičenja. Odmah, nakon osnivanja, organizovali smo Državno prvenstvo, na Ibru. Tada su nam dosta pomogli i prijatelji iz BIH, koji su nam ustupili svoje čamce i poslali sudije. Na tom, našem prvom takmičenju, osvojili smo šesto mesto, u konkurenciji 14 ekipa iz cele bivše Jugoslavije. Ove godine smo učestvovali i u 1. kolu Evrolige, koje se održalo na Limu. Na tom takmičenju smo učestvovali u tri discipline – slalom, spust i sprint.

Pored takmičarskog karaktera, rafting bi mogao da se promoviše kao turistička delatnost, koja bi za sobom povukla i brojne druge aktivnosti. Razvoj rafting turizma u Srbiji zadnjih godina ima osnovu u prirodnim lepotama, bazira se na entuzijazmu pojedinaca, ali bez neke šire potpore sredine. Nije ni brojčano ni kvalitativno razvijen kao u nekim zemljama bivše Jugoslavije, na primer, u Sloveniji.

Trebalo bi obratiti pažnju na iskorišćavanje kapaciteta koji naša opština i okrug poseduju. U novonastalnoj situaciji, gde je Srbija postala samostalna država, reka Ibar izbija u prvi plan. Po rečima mnogih stručnjaka u ovoj oblasti, tj. stručnjaka za rafting, retko koja reka u Evropi ima predispozicije za rafterski turizam kao što je to slučaj sa Ibrom. Preko 70 km reke je locirano neposredno uz samu magistralu, reka je relativno topla tokom cele godine, vodostaj omogućava spuštanje niz reku u svako doba godine.
Tome treba dodati da su u blizini reke locirani dve planine Kopaonik i Goč, Mataruška, Vrnjačka, Bogutovačka i Jošanička Banja, i pre svega, tu su i srednjovekovni srpski manastiri Žiča, Studenica, Gradac, Pavlica i grad Maglič.

Ovo su samo neke od brojnih stvari koje Ibar može da ponudi savremenim mladim gostima iz zemlje i inostranstva, čiji je moto “Carpe Diem” (iskoristi dan). Sve ovo nabrojano bi im ispunilo i više od jednog dana. Ne treba zaboraviti da uz sve to ide i noćenja, ishrana, prodaja suvenira…
Rafting je tu da poveže sve ove zanimljive destinacije, i da bude jedna od turističkih atrakcija koje Kraljevo može sa ponosom da ponudi domaćim i stranim gostima.

″Musketari″ dobijaju prave naslednike

Danas kada slavi 54 godine postojanja i uspešnog rada Odbojkaški klub Ribnica se ponosi svojom školom i mlađim kategorijama. Klub koji je iznedrio jednog Dejana Brđovića, braću Petković, Nikolu Kovačevića i plejadu drugih poznatih, reprezentativnih imena naše odbojke, decenijama je poznat i priznat po radu sa najmlađima. Upravo iz tog legla se crpi snaga i kvalitet za prvi tim. Sa poslednjim danima aprila završila su se i takmičenja koja su donela mnogo radosti klubu iz grada na Ibru. Ribnica 1 je ekipa sastavljena od kadeta i juniora, mada je standardni član i pionir velikog potencijala Uroš Kovačević, koja se takmičila u Regionalnoj ligi Kraljeva. U konkurenciji 11 ekipa puleni Boška Mačužića su bili ubedljivo najbolji i stekli pravo učešća u baražu za ulazak u Drugu ligu.

- Veoma sam zadovoljan i zašto ne reći ponosan na ove dečake. Svi oni su potekli u našoj Školi odbojke, a još prošle godine su prebačeni u ovaj sastav. Takmičenje u Regionalnoj ligi im itekako odgovara, stiču neophodno iskustvo u igri sa znatno starijim rivalima i znatno spremnije se sutra mogu uključiti u rad prvog tima. Imali smo odličnu sezonu, u 20 utakmica dobili smo 19 uz set razliku 58-11 i 55 osvojenih bodova. U poslednjem kolu, na promociji, smo u Kraljevu deklasirali najvećeg rivala i prvog pratioca Temnić iz Varvarina sa 3-0 i umakli mu na konačnih 10 bodova razlike. To potvrđuje koiliko je ovaj tim bio dominantan. Podsetio bih da smo i pre par godina imali odličnu drugu ekipu koja je u Drugoj ligi bila druga i iz koje su sada u prvom timu Bićanin, Radević, Popadić, Lazarević. Iz ove generacije već treniraju sa prvotimcima Kovačević i Mrdak – ponosno govori Boško Mačužić trener Ribnice 1 i sekretar kraljevačkog prvoligaša.

Pionirska ekipa Ribnice je na polufinalnom turniru Prvenstva Srbije u Kraljevu, u konkurenciji Mladosti iz Lučana i Rode iz Beograda (Vojvodina odustala od takmičenja) ubedljivo bila prva. Maksimalne pobede protiv vršnjaka iz Lučana i našeg glavnog grada potvrdile su da će ova generacija igrača Ribnice biti kadra da se na predstojećem finalnom turniru bori za najviši plasman, pa i samu titulu.

- To je još jedna potvrda dobrog rada i ispravne politike koju vodi naš klub. Ovu generaciju smo skorije iselektirali, izuzetnu su talentovani i to su na ovom polufinalnom turniru potvrdili. Oni su pod imenom Ribnica 2 uključeni takođe u Regionalnu ligu gde su zabeležili tri pobede i sa 12 bodova završili na 10.mestu. Za tu konkurenciji su još nejaki, ali iskustvo koje su stekli kroz te utakmice je najbitnija stvar. Od ovih dečaka tek očekujemo u narednim godinama prave igre i rezultate. Ova sezona još nije gotova, jer su nam u igri i kadeti od koji takođe očekujemo da se plasiraju na završni turnir Prvenstva Srbije – zaključuje Mačužić.

Svojim igrama i primerenim ponašanjem zaslužili su da se nađu na ovim stranicama. Ekipu Ribnica 1 u sezoni 2007./2008. činili su: Miloš i Milan Ljubičić, Dušan Žarković, Ivan Petrović, Milija Mrdak, Aleksandar Milanović, Aleksandar Simić, Uroš Kovačević, Nemanja Petrović i Dušan Lazarević.
Istovremeno, najperspektivniju generaciju igrača kraljevačke Ribnice, pionirski sastav, čine: Nenad Tošić, Vladimir Grabovac, Mićo Janićijević, Filip Vučinić, Lazar Milovanović, Marko Lukić, Željko Čeperković, Nenad Seničić, Miloš Blagojević, Martin Bošković, Nikola Janković, Nenad Kursulić, Branko Jovičić, Ignjat Milinković i Uroš Kovačević. Pored Boška Mačužića, vredan doprinos radu i pravilnom razvoju ove dece dali su i treneri Dušan Bošković i Dragan Đorđević.