Razgovor sa povodom – odbojkaš kraljevačke Ribnice Vladimir Batez

I sportski neupućen građanin Srbije zna ko je Vladimir Batez. Proslavljeni jugoslovenski odbojkaški reprezentativac, član čuvene generacije koja je stigla do olimpijskog zlata u Sidneju, izgradio je karijeru za primer. Kada su mnogo bili skloni da kažu da je sa aktivnim igranjem završio, popularni Vlada, ili „teča“ kako su mu Kraljevčani dali nadimak, se pojavio na srpskoj odbojkaškoj sceni i to, opet na iznenađenje svih, u dresu kraljevačke Ribnice. Razgovor sa povodom počeli smo odmah posle napornog treninga u teretani na Atletskom stadionu kraj Ibra.
- Evo, kao što možete da vidite, još uvek sa zadovoljstvom odlazim na trening i dok je tako igraću i trajaću na odbojkaškoj sceni – počeo je priču Vladimir Batez od kraja, odgovarajući na pitanje koliko će još biti aktivan.
Povratak na domaću odbojkašku scenu posle 12 godina i to još u dresu Ribnice sve je iznenadio?
- Znate kako se kaže „Kum nije dugme“. Sadašnji trener Ribnice Boško Mačužić je moj venčani kum i cela je priča je tako i počela. Ja sam prethodnu godinu pauzirao jer nisam želeo da vučem porodicu po inostranstvu. Supruga Maja se tek bila porodila, imam naslednika Luku i želeo sam da budem sa njima. Negde oko Nove Godine imao sam ponudu Dejana Brđovića da dođem u Radnički, ali sam ja pravio druge planove i nigde na kraju nisam igrao. Potom sam trenirao sa nekim novosadskim drugoligašima, ali bez spoznaje koliko mogu i da li mogu još da radim profesionalno, kako sam navikao ceo život. E, tada je u celu priča ušla Ribnica. Ja sam dolazio kod kuma, bio na jednom treningu, svidela mi se atmosfera, video sam da su momci sjajni, veliki drugari, hoće da rade, a u klubu imaju jasne ambicije. Dogovorili smo se brzo i posle 12 godina ponovo sam zaigrao u našoj prvoj ligi.
Dogovor sa Ribnicom je specifičan?
- Oni su meni zaista u mnogim stavrima izašli u susret, znaju da mi je teško što sam par dana uz porodicu u Novom Sadu, pa onda u Kraljevu i maksimalno se trude da mi pomognu, da me ispoštuju. To znam da cenim i biću tu da pomognem dok god mogu. Imam dogovor da ukoliko iskrsne dobra ponuda iz inostranstav odem, ali otom potom. Najbitnije je da ekipa igra dobro i pobeđuje,a da li ću ja igrati je najmanje važno. Baš kao u meču sa Partizanom gde nisam ulazio, ali smo stigli do tri boda i svi smo bili srećni. To je atmosfera koja se traži.
Bio si član Crvene zvezde sa kojom imaš dva osvojena Kupa, potom dve duple krune sa Vojvodinom i treće mesto na fajnal foru Lige šamiona. Tada je krenula inostrana karijera.
- Ostvareno sa Vojvodinom je neprevaziđen uspeh za sve klubove sa prostora bivše Jugoslavije. Bila je to sjajna generacija igrača. U inostranstvu sam proveo 11 sezona, ili po principu 5-1-5. Igrao sam pet godina u Italiji, pa jednu u Belgiji, pa opet pet u Italiji. Od deset sezona na „čizmi“ četiri sam igrao u „A1“ ligi i šest u „A2“ ligi, tri puta sam ulazio iz „A2“ lige u elitu. Najveći uspeh sam imao sa Vibo Valentijom sa kojom sam igrao finale Kupa Italije gde nas je pobedio Sisli. Italija je NBA evropske, a i svetske odbojke, organizacija za priču, budžeti klubova veliki, najbolji igrači su tu. U „A2“ ligi čak osam klubova ima budžete od blizu milion evra, svaka dvorana mora da ima tarafleks, sve je iznad evropskog proseka.
Paralelno sa bogatom klupskom karijerom gradila se i trajala reprezentativna?
- Na to sam jako ponosan. Bio sam član generacije koja je krenula od nule 1995. godine i stigla do samog vrha. Bio sam član tima koji je prvi igrao finale EP, finale Svetskog prvenstva, bio na dve Olimpijade i okitio se zlatom na najvećoj svetskoj sportskoj smotri. U reprezentaciji sam bio do 2001. i ustupio mesto mlađima, kako i treba. Sa te strane sam ispunjen i voleo bih jednog dana da reprezentaciji vratim deo onoga što je ona meni dala. Dakle, voleo bih da budem u nekoj od selekcija, da svojim bogatim iskustvom pomognem. Ako zatreba tu sam.
Da pomogneš kao trener?
- To još ne znam. Morao bih da radim neko vreme kao trener pa da vidim da li ja to mogu, da li sebe vidim u tome, ali želim da ostanem u sportu, u odbojci pre svega. Već dajem neke ispite na Višoj trenerskoj školi, moram da nadogradim stečeno znanje i iskustvo, pa videćemo gde će me to odvesti.
Sigurno ne dalje od Novog Sada gde sada živiš?
- Da, Novi Sad je grad u kome živim sa porodicom i za sada nemam nameru bilo šta da menjam. Supruga Maja je bivša košarkašica, potom se posvetila nauci, asistent je na DIF-u i uskoro će da doktorira. Imamo sina Luku i na putu je nova prinova, u maju bi Maja trebalo da se porodi. Biće ćerkica,a sigurno je da će deca imati sportske gene i da će biti u sportu – zaključuje Vladimir Batez dok u lepom ambijentu kafea „KOŠ“ na Ibarskom Keju ispija kaficu i sprema se za popodnevni trening.

Neizostavni deo razgovora bila je Ribnica?
- Jako mi se sviđa, to sam već naglasio. Ekipa je mnogo dobra i vrlo perspektivna, talenat kakav imaju Uroš Kovačević i Milija Mrdak je nešto neverovatno. Ako nastave ovako dobro da rade, da slušaju nas starije pre svega biće dobro i njima, ali i Ribnici. Verujem da će moj novi klub ostvariti postavljene ambicije za ovu sezonu. Možda bude i više od toga – pomalo je zagonetan bio Vladimir Batez.

Od Davida do Golijata

Šteta što na početku vanredne Skupštine našeg najpopularnijeg i najtrofejnijeg fudbalskog kluba Crvene zvezde nije otpevana i aktuelna himna «Dotakli sam dno...»- života, fudbala, poštenja ili licemerja, sasvim svejedno. Jedna od četiri institucije zemlje Srbije se urušila, praktički nema je nigde.

Kad je bal – nek je bal. Sveopšti zaključak neutralnih posmatrača, dakle novinara bio Curkus u zvezdi. Skandal majstora koliko i prisutnih delegata i gostiju, više nezvanih nego zvanih. Nedostajala samo čerga.

Primećeno, čak i zabeleženo da nije bilo nikog iz srpske kuće fudbala, ni najbližeg komšiluka. Čak i savezni kapiten Radomir Antić imao važnija posla. Zorana Bingulca, podpredsednika FS Srbije i Dušana Savića, direktora nekakve trenerske škole istog tog FS Srbije ne računamo, podsećali kao kukolj u čistom zvezdinom žitu (malo morgen).

Konačni rezultat poznat i vrapcima na grani: u atmosferi daleko od imena kluba Dobrivoje Tanasijević alijas Den Tana izabran je za predsednika FK CRvena zvezda u narednom petogodišnjem mandatu. Od 76 članova skupštini je prusustovalo 62, ruku je «za» podiglo njih 45, devetoro, među njima i predstavnici «delija» je bilo antiprotivno, dok je šestorica neodlučno vrtelo glavom.

Novinski papir trpi sve. Istog dana na susednim stranicama Sportskog žurnala dve vesti, prva Den Tanina «ispravka» da nije rođen 1933, već dve godine kasnije i da je «rosno mlad» tek zagazio u 74.godinu života, druga Dušan – Duda Maravić, nekadašnji igrač ovog kluba, naredne godine odlazi u fudfbalsku penziju, po propisima svetske fudbalske federacije prestaju mu, kao našem dugogodišnjem ambasadoru (dve decinije i «kusur» bio delegat na utakmicama) prestaju sve fudbalske aktivnosti kada napuni 70 godina života.

O tome kako su na Skupštinu došle pojedine zvezdine legende, zna se sve, ili gotovo sve. Nejasno samo ko je naredio da se postavi nekakav novi Berlinski zid. Nigde ni napisano, još manje rečeno da li je neko od članova skupštine bar pocrveneo kad već nije ponudio i to neopozivu ostavku. Za vreme njihovog mandata i, navodnog vladanja klubom, promenjene tri fudbalske vlade, jedna neuspešnija od druge.

Anegdote kojima su pokušali da zabave prisutne Den Tana i Dule Savić – o taksistima (prvom sreću u izboru poželeo partizanovac, drugom zvezdaš obećao da će se, zbog stanja u klubu ispisati) u domenu crnog, na žalost brojne armije nevidljivih navijača istinitog humora. Pričalo se prošle, pogotovo ove sezone da bi zvezdi pojačanja bolje od Dike (Stojanović) i Bunje (Bunjevčević) odabrale ljute komšije. Manje bi, za dobrobit kluba fulali.

Odabrao je novi predsednik i deo svog upravljačkog aparata. Desna ruka će mu biti Vladimir Jugović, narod nema amneziju – bio je to, u početku i Draganu Stojkoviću – Piksiju. Biće zanimljivo kako će funkcionisati vođenje kluba na daljinski upravljač, jer je Den Tana jednom nogom sa one strane Velike bare, a Jugović sa obe u Austriji. Kao da im Piksi, a družili su se, nije pokazao u Savezu pa klubu da je to nemoguća misija.

Novi – stari član, trenutno osmerca na kormilu zvezde je i Marko Mišković, kao kormilar. Predsednik je pun ko brod, a tek naslednik vlasnika pola zemlje Srbije. Iako su i do sada «popovali» to se na žiro računu kluba nije videlo.

Zar nije bilo logično da se na saboru, kao najvišem organu kluba bar čuje koliko je nekad jedna od najrentabilnijih srpskih firmi zabrazdila i to u dinar ili evro. Ne događa se, u poslednje vreme svaki dan da žiro račun kluba bude deblokiran.

Dragan Džajić prvi dvostruki predsednik, skupštine i upravnog odbora je radio kako je znao, umeo i mogao, njegov imenjak i naslednik iz Niša driblao sve od reda i to bez lopte, prodajući i Kurtu i Murtu. Poslednjem predsedniku Toplici Spasojevići, novine kažu da se pripremio nije dozvoljeno da ispod svog devetomesečnog, rezultatski i u svakom drugom pogledu neuspešnog predsedničkog mandata podvuče crtu. Negde je pisalo (nije demantovao) da je od Pisksija «u miraz» dobio dug od 13,7 miliona, ne dinara već evra neto, a da svom nasledniku ostavlja tri više, uz potraživanja od prodaje Milovanovića (1,5) i Kastilja (2 miliona).

Zvezdo na niske si grane spala kada je važnije ko će ti biti predsednik nego ko će te predstavljati na terenu. Ispade da su fotelje važnije od terena. Ko se danas seća Čedomira Petrovića, kada je i u vreme Zvezdinog pohoda na krov Evrope i Sveta malo ko znao da je on predsednik. A i zašto bi kada su sve konce vukla dva direktora, «Cvele» .- generalni i «Džaja» - sportski.

Tim iz tog perioda, čak i deset, pa i dvadeset godina ranije pravi zvezdaši znaju i danas – napamet. Onaj koji je igrao onomad, u sredu ili nedelju, samo uz pomoć izveštaja sa utakmica. Priliku da obuku dres Crvene zvezde nisu dobile samo francuske sobarice.

Ko je kriv za stranputicu kluba koji je godinama i decenijama bio uzor dobrog vođenja i vladanja. Novo političko okruženje u kome se komšiluk bolje snašao. Imao je ljude na vodećim pozicijama, od pokojnog premijera Mirka Marjanovića na dalje, imala je i Crvena zvezda. Postoji mala razlika tamo su davali , ovde uzimali, ili se samo slikali.

Drugo privatizacija, tačnije predstojeće «čerupanje» klubova. Za tajkune, koji su pijavice oproban recept je – što gore to bolje, pardon jeftinije.

Upozoravali su mnogi kad je brod počeo da tone da Crvena zvezda nema nikakvu viziju, da glavinja, dovodi i otpušta sponzore. Kakva uprava takav i klub – nikakva. Obična ikebana.

Oduvek je Crvena zvezda bila prva violina. Zašto i to ne reči čak i miljenik vlasti. Danas, za neverovati poslednja rupa na svirali.

Kada se birao poslednji, aktuelni predsednik FS Srbije Tomislav Karadžić Crvena zvezda nije imala svog kandidata, ali ni stav. Jedina je ostala uzdržana. Biran je Milan Tomić za predsednika Zajednice superligaša, brzo pričitan «nit smrdi nit miriše» - danas strano telo u klubu.

Ne tako davno, posle «bežanije» Zvezdana Terzića neko vreme Savezom rukovodio Odbor za hitna i manje hitna pitanja. Kao gost pozivan i predssednik Crvene zvezde Spasojević sa pravom da priča – ne i odlučuje. Ne liči li i to na ikebanu.

Društvo mu pravio i tadašnji generalni sekretar kluba Zoran Damjanović, pre toga na istoj funkciji u Savezu. Fin, sposoban, učen «čova», brzo shvatio da mu u Crvenoj zvezdi nije mesto. Nije želeo da bude obična moneta za podkusurivanje.

Najveća mrlja srpskog fudbala je način na koji je uhapšen Dragan Džajić. Ponavljamo ne razlog već način. Niko ne bi imao ništa protiv da odgovara ako je kriv, ako za mutne radnje postoje dokazi. Ovako neko trenirao strogoću, ubirao poene, čistio teren za sebe. Da je drugačije sa one strane brave bi se, pre Džaje našli Žarko Zečević. Ivan Ćurković, Zvezdan Terzić... sa mnogo više putera na glavi. Umalo da zaboravimo i Cecu Ražnatović o čijoj je krivici dokaze pojela maca i kancelarijski sto jednog ministra «kapitalca».

Priča da je sve krenulo od «Insajdera» za one koji se zakoščavaju na leđa. Postojalo i pre toga lepo i to pisano «štivo». Bivši službenik Partizana Slobodan Milosavljević je, pre više od jedne decenije u knjigu, bez šifri – Najveće mućke čelika Partiuzana u poslednjoj deceniji pobrojao «grehe» Zeke i Ćureta. Ako je posto tačno iz knjige o sjaju i bedi srpskog sporta, izdanje Tabloida, pre tri godine je strašno. Materijala za onog ko je hteo da «čisti» naš fudbal u knjizi Fudbalska mafija u Srbiji, bar na svakoj drugoj strani. U obe ime Dragana Džajića gotovo da i nije spomenuto, neka druga (nije im falila ni dlaka sa glave) na svakoj četvrtoj.

Dokaz više na koliko je niske grane spala Crvena zvezda. Da je to bar senka od nekadašnjeg fudbalskog diva stala bi u odbrani i zaštitu svog «zaštitnog znaka». Za nevericu svi «oprali ruke» utrcanom frazom – nek državni organi rade svoj posao, mi ćemo svoj. Ne rade ga ni jedni ni drugi.

Zanimljivi i navijači. Nisu imali svog kandidata. Onog iza koga bi danas stali, a to je Dragan Džajić su, ne tako davno «prodali», za sitne privilegije. Da se ispravimo, da ne uvredimo pola Srbije, statistika kaže da toliko brojaka simpatiše «crveno – bele» ispravljamo adresu – vođe «Delija». Ako je nešto dobro u njihovoj «alergiji» prema novom predsedniku je to što su najzad shvatili da su bili u zabludi.

Shvatiće, nije kasno i drugo da Crvena zvezda nije na prodaju, bar ne po oprobanom receptu. Nije ona ničija dedovina, najmanje onih koji su se «nafatirali» para, preko noći.

Nikom pametnom nije jasna farsa oko izbora, ne smo predsednika Crvene zvezde, na skupštini kada je on «cementiran» u nekakvoj radnoj grupi. Još manje je svarljiva demokratska teza da je veliko zlo ako ljudi imaju koga da biraju . bar dvojicu kandidata. Bilo bi im mnogo jasnije kada bi umesto ljudi birali programe. Ispadoše Skupštine, nije uvreda već gola istina skupovi običnih klimoglavaca.

Najružnije je ono što se dogodilo pre same skupštine, kada se grupa fudbalera koji su bili neko i nešto ne samo u Zvezdi već i našem fudbalu morala na silu da uđe u svoju drugu kuću. Da nije bilo njih ne bi bilo ni jučerašnjih navijača, danas običnih šićarđija i fudbalskih profitera.

Zoran Bingulac bi, da je i on izabran bio promašaj. Videlo se to najbolje kad je postigao novi autogol rekavši da bi se po izboru zahvalio na poverenju i štafetu prepustio onome ko je zaslužuje Draganu Džajiću. Ne liči li to na čistu politiku (zovu to i demagogija) i prodavanje roga za sveću.

Bio je i moj prijatelj i nekadašnji idol Dule Savić u Crvenoj svojevremeno u svom klubu i to na odgovornom mestu. Nije (u)radio ništa, Bata Đora je bio prosečan igrač, još prosečniji trener, proslavio se ipak kao fudbalski rukovodioc , doktorirao je lobiranje za druge (pardon sebe).

Nismo zaboravili ni poslednjeg ili prvog iz «kvarteta» prekobrojnih Vladimira Petrovića – Pižona, četvrtu Zvezdinu zvezdu. Posle fudbalske okrenuo se trenerskoj karijeri, dobio na vreme priliku i u svom klubu. I danas mu je mesto u klubu, ako ništa drugo ono bar kao počasnom gostu na svim skupovima, kao i Dragoslavu Šekularcu.

Možda se kroz sudbine prve zvezdnine zvezde može najbolje oslikati nizbrdica nekadašnjeg Golijata, sadašnjeg Davida iz Ljutice Bogdana. Rajku Mitiću su kao igraču i čoveku skidali kapu, navijači svih klubova, bez obzira na boju klupskih obeležja i rivalitet, kad se preselio u legendu nije mogao da dobije ono što zaslužuje da stadion ponese njegovo ime. Žalosnije od toga, nesuđeni «kumovi», bilo ih je više nisu iz kluba. Bez terksta i sluha su ostali i veterani, ta ne najbrojnija ali svavako najzaslužnija grupacija kluba.

Peta Zvezdina zvezda Dragan Stojković – Piksi , ako ćemo pravo je isfabrikovana, «tipovana» iz čisto marketinških poteza. Bilo je u njegovoj generaciji igrača koji su odigrali više utakmica, osvojili više trofeja. Stali su veterani, pre tri godine iza Piksija, kao predsednika. Ovoga puta pravi kameleoni bili za Bingulca, oni ga uostalom i predložili pa se predomislili. Nešto kao «puj pike ne važi». Koga zanima može prebrojati i koliko ih je u Skupštini. Iznenadiće ih rezultat.

Po svemu sudeći bilo bi im bolje da se drže počasne lože, da prebiraju po uspomenama. Ostaće u lepšem sećanju, niko ih neće zloupotrebljavati.

Crvena zvezda je, to priznaju i najokoreliji navijači spala na najniže grane od osnivanja. Nekad nezamislivo, danas svakodnevna pojava prljav veš u javnost izlazi svakodnevno. Da je u pitanju javnost rada ni po jada- Nije – čisto «olajavanje.»

Poslednja prilika da se povuče «ručna» zaustavi erozija onoga što je decenijama stvarano propuštena je. Nije na skupštini bilo dva kandidata, ali su zato bile dve struje. Navijači, bar oni koji se predstavaju kao vođe, su javno iskazali nepoverenje «spasiocima». Videće se to već na prvoj narednoj utakmici, ako u međuvremenu ne zaključe da je navijanje iz fotelje udobnije.

Neznanje ili namera?

Novi trener, novi sportski direktor, ista priča. Tako se ukratko moze opisati stanje Crvene Zvezde posle smene Zdenjeka Zemana i Gorana Bunjevčevića, kao i odlaska predsednika Toplice Spasojevića i ako je suviše rano pričati o radu novog trenera Čedomira Janevskog, već u startu se može primetiti da ima jednu sličnost sa Zemanom, a to je taktika.

Kao Zeman, i Janevski forsira taktiku 4-3-3 sa jednim špicem i dva krilna igrača, kojima se pridodaju veznjaci iz sredine. Po viđenom iz meča sa Čukaričkim, nije se mnogo toga promenilo. Jedina stvar koja je za pohvalu, što se Crvene Zvezde tiče, su dva postignuta gola, prva u novoj sezoni. Sa druge strane moglo se primetiti da igrači i dalje imaju veliki haos u glavi, posle svega što se dešavalo u poslednjih par dana. Dva boda iz četiri utakmice..."što je malo, mnogo je".
Analizom rada iz prethodnog perioda može se doći do zaključka da igrači Crvene Zvezde ili nisu umeli ili nisu hteli da sprovodu u delo zamisli tadašnjeg trenera Zemana. Teško je i zamisliti da igrači poput Koromana, Milijaša, Gaja i ostalih nisu umeli da se prilagode novom sistemu igre. To bi bilo suviše naivno kao odgovor za igrače koji su profesionalci u poslu kojim se bave. Sada, ako bi analizirali tekst napisan u ovom pasusu shvatili bi da nije preostalo ništa drugo sem opcije dva, a to je da igrači jednostavno nisu hteli.

Na početku priprema, kada su pod komandnom palicom Zdenjeka Zemana igrači Crvene Zvezde pakleno radili na fizičkoj pripremi, niko nije ni mogao da pomisli kakav krah će uslediti u nastavku. Igrači su često izjavljivali da nikada u životu nisu tako pakleno radili na pripremama, a "najaktivniji" u izjavama bio je Ognjen Koroman. Posle suvih fizičkih priprema počele su da se igraju i prijateljske utakmice. Tada se već moglo naslutiti da nešto ne štima u timu iz Ljutice Bogdana. Zvezda je izgubila veliki broj prijateljskih utakmica, čak i od, široj javnosti nepoznatih klubova. Tada su se svi pravdali da su im još teške noge od bazičnih priprema, da se još nisu navikli na novu taktiku, trenera...
I tako je sve to prolazilo bez neke velike pompe, baš kao i prelazni rok u Zvezdi. Obećavali su iz uprave "bombu" koja će podići kvalitet igre, obećavali su napadačku i atraktivnu igru, obećavali su novu travu... i šta su na kraju dobili? Na žalost samo novu travu. Prelazni rok na Marakani odradjen je katastrofalno loše. U početku su dovedeni igrači za koje se odmah znalo da nisu dorasli izazovu igranja u timu sa Marakane. Goran Bunjevčević je govorio da će igrači koji su do tada dovedeni pojačati konkurenciju u timu i time naterati starosedeoce da rade još bolje, a da prava pojačanja tek slede.
U medjuvremenu, na jednogodišnju pozajmicu stigao je napadač Porta Edgar. Ali on je bio i jedini u tom periodu koji je potencijalno mogao da postane dobro pojačanje za klub. Dani su prolazili, a od onih "bombi" i dalje nije bilo ništa. I kada su pripreme prošle, a ekipa se vratila u Beograd, bilo je jasno da ljudi zaduženi za transfere igrača nisu imali dobar tajming(?) ili nešto drugo... U ekipi nije bilo ni jednog zvučnog pojačanja, a pri tom su otišli Milovanović, Basta, Tutorić, Andjelković...a dovedeni su Subašić, Maksimović, Edgar...

Kada su svi pomislili da je prelazni rok završen, "bomba"...ili se bar tako činilo. U Crvenu Zvezdu su stigli Nikola Lazetić i Nino Pekarić. Sve bi to bilo dobro da je do transfera došlo tokom priprema. Ovako su dvojica novajlija došli nepripljemljeni za takmičarske utakmice i to baš u trenutku kada se zakuvalo u timu sa Marakane. Pored loših rezultata na pripremama, došlo je i do sukoba trener-igrači. Prednjačio je Ognjen Koroman. I ako to nikada nije javno priznao, Koroman je već tokom priprema ušao u konflikt sa tadašnjim trenerom Zdenjekom Zemanom. On se prvo žalio na paklen rad, zatim je zakasnio na okupljanje u hotelu, da bi vrhunac došlo do oduzimanja kapitenske trake Koromanu od strane trenera. Zeman je kritikovao Koromana da je indolentan i da nije timski igrač, na šta mu ovaj nije ostao dužan. Bivši reprezentativac je kao najstariji i najuticajniji igrač najverovatnije uticao i na neke druge igrače iz tima da bojkotuju zamisli svog trenera i time ga oteraju sa klupe najtrofejnijeg srpskog kluba.

Da li je to stvarno bila zavera i namera ili ne, nikada nećemo saznati. Prvenstvo je počelo neslavno. Poraz od Vojvodine u Novom Sadu i remi u prvoj utakmici drugog kola kvalifikacija za UEFA kup protiv APOEL-a u Nikoziji, kao da nije bilo dovoljno upozorenje da se stepen pripravnosti u klubu podigne na najviši nivo. Da tu nije kraj iznenadjenjima pobrinuo se APOEL u revanšu, a onda je na red došao i Javor. Crvena Zvezda je ispala iz UEFA kupa od APOEL-a iz Nikozije u sred Beograda(3:3), uz igru kakva odavno nije vidjena na Marakani...u negativnom smislu. Prosto je nezamislivo da se pri vodjstvu od 3:2 sa igračem više igrači Crvene Zvezde grčevito brane na svom terenu, pred svojom publikom, i na kraju se ne odbrane. Da celu situaciju učini jos gorom pobrinuo se Javor, koji je takodje na sred Marakane očitao lekciju "pretedentu na titulu". Posle katastrofe u UEFA kupu i najgoreg ligaškog starta u istoriji kluba, logično je bilo da će doći do smene trenera Zemana. Da ironija bude još veća, crveno beli su morali da isplate ni manje ni više nego 1000000 (slovima: milion) eura svom bivšem treneru zbog prerano uručenog otkaza. Zajedno sa Zemanom kofere su spakovali i sportski direktor Goran Bunjevčević, kao i predsednik Toplica Spasojević. Na mesto sportskog direktora došao je Ilija Ivić, v.d. predsednika postao je Dobrivoje Tanasijević (aka Den Tana), dok je za šefa stručnog štaba postavljen Čedomir Janevski. Utakmica na Banovom Brdu još jednom je dokazala da Zvezda jednostavno nema tim za velika dela. Posle te utakmice crveno beli se nalaze na pretposlednjem mestu Super lige sa samo dva boda i gol razlikom 2:6 i čak deset bodova zaostatka za vodećim Partizanom.
Kada znamo da sledeće godine imamo samo tri predstavnika u euro kupovima, dolazi se do sledećeg pitanja. Da li Crvena Zvezda u opšte može da dođe do pozicije koja vodi u UEFA kup? Ako ovako nastavi, teško. Ipak, teško je očekivati da ekipa nastavi ovako slabo da igra do kraja sezone, pa se očekuje napredak na tabeli u narednom periodu. Ovakav tok prvenstva odmah je u prvi plan izbacio Partizan kao najozbiljnijeg pretedenta za novog-starog šampiona, ali i Vojvodinu koja sigurno nije bez šanse. Možda bi crveno beli ove sezone trebali da se okrenu ka kupu Srbije i tu potraže prolaz u Evropu?!

Veliki je broj pitanja koje sebi postavljaju svi kojima je crveno bela boja u srcu. Da li je i dalje u pitanju taktika 4-3-3? Da li su igrači dovoljno dobri? Da li je sadašnji trener dostojan kluba sa Marakane? Da li ima klanova? Da li se ovo radi namerno kako bi neko jeftino pazario klub? ... Ili je možda nešto sasvim treće u pitanju. Dogadjanja u našem najtrofejnijem klubu mogu samo da štete našem fudbalu, i ako mnogi ne misle tako. Crvena Zvezda se što pre mora trgnuti iz letargije u koju je upala jer su dosadašnja dešavanja ispod časti kluba renomea Crvene Zvezde. I na kraju, mnogo puta izgovorena rečenica. Bez jake Zvezde nema ni jakog Partizana, Vojvodine...

Autor: Felipe

Retrospektiva prethodnih učešća "belih" u baražu

Između grada Kraljeva i Fudbalskog kluba „Sloga“ poodavno stoji znak jednakosti. Sinonim grada na Ibru i cele ibarsko-moravske doline, FK „Sloga“ se decenijama borio za takav status. Protekle 2007. godine, sportski kolektiv prepoznatljiv po kraljevskoj beloj boji, navršio je 60 godina postojanja (rođendan još nije proslavljen),a u tih šest decenija stalo je mnogo toga lepog i manje lepog. Generacije igrača, trenera, fudbalskih radnika, navijača proisteklo je iz Sloge, borili su se za njeno bolje sutra, da postane prepoznatljiva gde god da igra, da se pred njenim imenom ustane uz dužno poštovanje. Eh, nekada je tako i bilo, ali već dugo je Sloga sinonim propadanja, sinonim bezuspešnih pokušaja da povrati stari sjaj. I danas, kada je nekada najpopularniji sportski kolektiv u Kraljevu i široj okolini član srpske lige grupa „Zapad“, traje novi pokušaj da se deo istorije ponovi i Sloga dođe tamo gde joj je i mesto.

Pamti se iz istorije kluba kako je Sloga u Sarajevu pobedila Željezničar u Kupu Maršala Tita sa 3:1, kasnije eliminisana od beogradskog Metalca (današnji OFK Beograd). „Beli“ su u Bačkoj Topoli igrali kvalifikacije za ulazak u Srpsku ligu i u konkurenciji domaćina, Železničara iz Inđije i Milicionara nadmoćno bili prvi. Tim je tada bio predvođen legendarnim Milanom Rajlićem, nekadašnjim fudbalerom sarajevske Slavije i državnim reprezentativcem. Pamte se i čuvene kvalifikacione utakmice sa Prištinom, ali ipak sve što je vezano za kraljevačku Slogu stalo je u jednu godinu, 1970. Tada su miljenici doline Ibra i Zapadne Morave bili na korak do ispunjenja sna, Prva liga je bila na dohvat ruke. Bila je to godina najvećeg uspeha, ali i definitivnog kraha fudbala na ovom prostoru. Te sezone Sloga je igrala u drugoj saveznoj ligi „Istok“. Odlično selektiran tim bio je mudro vođen od trenera u usponu, mladog Nišićanina Dragutina Spasojevića. „Beli“ su sve vreme bili u vrhu tabele,a u poslednja dva kola bile su im potrebne pobede da bi se plasirali u kvalifikacije za Prvu ligu. U Kraljevu je savladana užička Sloboda, koju je vodio Marko Valok, sa 2:1, da bi u Nišu pobedom protiv domaće EI Mladosti od 2:0 (strelci Lazarević i Pavlović) Sloga sa 38 bodova osvojila prvo mesto u ligi. I Borac iz Čačka je imao isti broj bodova i takođe izborio kvalifikacije, dok su iza ostali Priština, užička Sloboda i kruševački Napredak. Zanimljivo da je Sloga tri godine ranije takođe protiv niške EI Mladosti obezbedila ulazak u drugu saveznu ligu. I došle su kvalifikacije zbog kojih se nije spavalo, zbog kojih je grad na Ibru živeo kao u transu. Prvi protivnik titogradska Budućnost,a u prvom meču u Kraljevu golovima Pavlovića i Ilića Sloga je stekla lepu prednost pred revanš pod Goricom. Ipak, tog vrelog juna 1970.godine ispisaće se jedna od najdramatičnijih stranica istorije u našem fudbalu. Budućnost je, uz veliku naklonost zagrebačkog arbitra Medića, anulirala prednost Sloge, pa su penali odlučivali ko nastavlja put ka prvoligaškom društvu. Te večeri rodio se junak o kome i danas Kraljevčani govore sa dužnim poštovanjem, golman Boško Kajganić. Bio je jedini precizan sa bele tačke za svoj tim za razliku od četvorice svojih saigrača. Na red je došla Budućnost, prvi penal uspešan i svi su mislili da je priča gotova, ali ne i Boško Kajganić. Odbranio je tog dana šest penala, jer je očajni sudija iz Zagreba u dva navrata tražio da se ponovi izvođenje jednaesteraca, ali je i tada Kajganić bio kao panter, nezadrživ i snažan. Odluka je bila na napadaču „belih“ Miletiću i on nije promašio. Sloga je izbacila Budućnost i podigla ogromno samopouzdanje i optimizam kod svojih navijača. Na redu je bila Crvenka sa Svilarom, Bešlinom i Jovanićem, a već u prvoj utakmici na iznenađenje svih 3:0 za Crvenčane (Bešlin i Jovanić dva puta). Nada u konačan uspeh je bila manja, ali nije jenjavala. Revanš na Gradskom stadionu u Kraljevu odigran je 19. jula 1970.godine pred blizu 20 hiljada ljudi. Cela Šumadija i Pomoravlje došlo je da podrži sjajan tim Sloge i trenera Spasojevića. Prve komšije i večiti rivali Čačani, stigli su tog dana kraj Ibra sa transparentima „Napred Slogo uz tebe su Čačani“, „Kraljevčani spasavajte čast Pomoravlja“. Sve je kuvalo kao na Kopakabani, ali „beli“ nisu uspeli. Pobedili su 3:1, ipak nedovoljno za prolaz u elitno društvo velike Jugoslavije. I danas se prepričava kako je pištaljka iz publike kumovala vodećem golu gostiju preko Bešlina, kako je Sloga do 65. minuta postigla tri gola, ali svi napori do kraja utakmice nisu urodili plodom. Šećer iz Crvenke bio je vredniji nego kraljevački kajmak! Razne su se priče pričale posle te utakmice, ali više ništa u kraljevačkom fudbalu i Slogi nije bilo isto. Ostaće zapamćena sjajna generacija fudbalera u belim dresovima Kajganić, Popović, Soro, Đurić, Mitić, Timotijević, Fiuljanin, Pavlović, Miletić, Milojković i Ilić, predvođena najboljim trenerom koji je radio u Kraljevu Dragutinom Spasojevićem i neprevaziđenim „tehnikom“, legendarnim direktorom Danilom Ivanovićem.

Decenijama kasnije Sloga se nije oporavila od neuspeha u pomenutimkvalifikacijama. Veliki broj najodanijih navijača više nije kročio na Gradski stadion razočaran neuspehom u duelima sa Crvenkom. Smenjivale su se generacije igrača, trenera, pa i navijača, ali Sloga više nikada nije dosegla rezultat generacije iz 1970.godine.
Raspad SFRJ omogućio je Slogi novi ulazak među drugoligaše, ali se u tom društvu zadržala samo jednu godinu. Na kraju sezone 1992/93. Sloga je morala u baraž za opstanak,a protivnik opet iz Vojvodine, iz jednog sela, Mladost iz Bačkog Jarka. U Kraljevu je odigrana utakmica bez golova i već tada je bilo jasno da će „beli“ teško zadržati status drugoligaša. U revanšu, pred šest hiljada ljudi, u vašarskoj atmosferi, Mladost je slavila sa 5:2, uz sjajnu igru braće Radić, Vase Orlovića, golmana Janjića. Sloga je imala odlične pojedince golmana Midovića, pokojnog Blagoja Radovanovića, Tasića, Dušana Arsenijevića, Vanju Grubača, Srđana Savićevića.... Pojedinci odlični, ali slab tim, klub nejak da izbori opstanak, pa je i ova baraž priča za Slogu završena neslavno.

Tumarali su „beli“ kroz razne zone, srpske i međurepubličke lige i stigli 1997. godine u Drugu saveznu ligu, posle 25 godina čekanja. Predsednik Bora Tatić, legendarni Milutin Jakić kao direktor, Živojin Ilić alijas „Žika Čačak“ kao trener, vratili su „bele“ u savezni rang skraćene države. Igrala je Sloga pet uzastopnih sezona kao drugoligaš, da bi usledio novi sunovrat i pad u Šumadijski zonu. Obeležje tog perioda su stalne promene klupskog rukovodstva, trenera, igračkog kadra. U klubu su se snažno osećale političke promene u društvu, nije bilo plana ni prave koncepcije razvoja. Za to vreme u komšiliku se radilo pametnije, gradila se startegija i novi stadioni. Užičani, Kragujevčani, Čačani i Kruševljani su gledali ili i sada gledaju prvoligaški fudbal, neki su čak stigli i do evro kupova. A Sloga je ostala tamo gde je bila i pre 60 godina. Na početku! I sada, sa novom generacijom ljudi u upravi, na klupi i na terenu gledamo još jedan početak. Za razliku od nekih ranijih ovaj obećava, ali pred Slogom je još mnogo teških bitaka i izazova.

Rafting klub “Splavari doline Jorgovana”

U Mataruškoj Banji je, pre više od godinu dana, osnovan rafting klub „Splavari doline Jorgovana“.Osnivač kluba je Boško Rudnjanin, kao veliki ljubitelj prirode, a posebno reke, došao je na ideju o osnivanju rafting kluba. Klub “Splavari doline Jorgovana” je zajedno sa ljubiteljima raftinga iz Ušća bio osnivač Ibarskog rafting Savez Srbije. Ternutno u Srbiji egzistira osam klubava, a sa popularizacijom ovoga sporta u zemlji se očekuje osnivanje novih klubova.

Rafting je jako skupa zanimacija, a posebno treba izdvojiti finasijska sredstva za nabavku opreme. Ipak, do sada smo uspeli da nastupimo na dva takmičenja. Odmah, nakon osnivanja, organizovali smo Državno prvenstvo, na Ibru. Tada su nam dosta pomogli i prijatelji iz BIH, koji su nam ustupili svoje čamce i poslali sudije. Na tom, našem prvom takmičenju, osvojili smo šesto mesto, u konkurenciji 14 ekipa iz cele bivše Jugoslavije. Ove godine smo učestvovali i u 1. kolu Evrolige, koje se održalo na Limu. Na tom takmičenju smo učestvovali u tri discipline – slalom, spust i sprint.

Pored takmičarskog karaktera, rafting bi mogao da se promoviše kao turistička delatnost, koja bi za sobom povukla i brojne druge aktivnosti. Razvoj rafting turizma u Srbiji zadnjih godina ima osnovu u prirodnim lepotama, bazira se na entuzijazmu pojedinaca, ali bez neke šire potpore sredine. Nije ni brojčano ni kvalitativno razvijen kao u nekim zemljama bivše Jugoslavije, na primer, u Sloveniji.

Trebalo bi obratiti pažnju na iskorišćavanje kapaciteta koji naša opština i okrug poseduju. U novonastalnoj situaciji, gde je Srbija postala samostalna država, reka Ibar izbija u prvi plan. Po rečima mnogih stručnjaka u ovoj oblasti, tj. stručnjaka za rafting, retko koja reka u Evropi ima predispozicije za rafterski turizam kao što je to slučaj sa Ibrom. Preko 70 km reke je locirano neposredno uz samu magistralu, reka je relativno topla tokom cele godine, vodostaj omogućava spuštanje niz reku u svako doba godine.
Tome treba dodati da su u blizini reke locirani dve planine Kopaonik i Goč, Mataruška, Vrnjačka, Bogutovačka i Jošanička Banja, i pre svega, tu su i srednjovekovni srpski manastiri Žiča, Studenica, Gradac, Pavlica i grad Maglič.

Ovo su samo neke od brojnih stvari koje Ibar može da ponudi savremenim mladim gostima iz zemlje i inostranstva, čiji je moto “Carpe Diem” (iskoristi dan). Sve ovo nabrojano bi im ispunilo i više od jednog dana. Ne treba zaboraviti da uz sve to ide i noćenja, ishrana, prodaja suvenira…
Rafting je tu da poveže sve ove zanimljive destinacije, i da bude jedna od turističkih atrakcija koje Kraljevo može sa ponosom da ponudi domaćim i stranim gostima.

″Musketari″ dobijaju prave naslednike

Danas kada slavi 54 godine postojanja i uspešnog rada Odbojkaški klub Ribnica se ponosi svojom školom i mlađim kategorijama. Klub koji je iznedrio jednog Dejana Brđovića, braću Petković, Nikolu Kovačevića i plejadu drugih poznatih, reprezentativnih imena naše odbojke, decenijama je poznat i priznat po radu sa najmlađima. Upravo iz tog legla se crpi snaga i kvalitet za prvi tim. Sa poslednjim danima aprila završila su se i takmičenja koja su donela mnogo radosti klubu iz grada na Ibru. Ribnica 1 je ekipa sastavljena od kadeta i juniora, mada je standardni član i pionir velikog potencijala Uroš Kovačević, koja se takmičila u Regionalnoj ligi Kraljeva. U konkurenciji 11 ekipa puleni Boška Mačužića su bili ubedljivo najbolji i stekli pravo učešća u baražu za ulazak u Drugu ligu.

- Veoma sam zadovoljan i zašto ne reći ponosan na ove dečake. Svi oni su potekli u našoj Školi odbojke, a još prošle godine su prebačeni u ovaj sastav. Takmičenje u Regionalnoj ligi im itekako odgovara, stiču neophodno iskustvo u igri sa znatno starijim rivalima i znatno spremnije se sutra mogu uključiti u rad prvog tima. Imali smo odličnu sezonu, u 20 utakmica dobili smo 19 uz set razliku 58-11 i 55 osvojenih bodova. U poslednjem kolu, na promociji, smo u Kraljevu deklasirali najvećeg rivala i prvog pratioca Temnić iz Varvarina sa 3-0 i umakli mu na konačnih 10 bodova razlike. To potvrđuje koiliko je ovaj tim bio dominantan. Podsetio bih da smo i pre par godina imali odličnu drugu ekipu koja je u Drugoj ligi bila druga i iz koje su sada u prvom timu Bićanin, Radević, Popadić, Lazarević. Iz ove generacije već treniraju sa prvotimcima Kovačević i Mrdak – ponosno govori Boško Mačužić trener Ribnice 1 i sekretar kraljevačkog prvoligaša.

Pionirska ekipa Ribnice je na polufinalnom turniru Prvenstva Srbije u Kraljevu, u konkurenciji Mladosti iz Lučana i Rode iz Beograda (Vojvodina odustala od takmičenja) ubedljivo bila prva. Maksimalne pobede protiv vršnjaka iz Lučana i našeg glavnog grada potvrdile su da će ova generacija igrača Ribnice biti kadra da se na predstojećem finalnom turniru bori za najviši plasman, pa i samu titulu.

- To je još jedna potvrda dobrog rada i ispravne politike koju vodi naš klub. Ovu generaciju smo skorije iselektirali, izuzetnu su talentovani i to su na ovom polufinalnom turniru potvrdili. Oni su pod imenom Ribnica 2 uključeni takođe u Regionalnu ligu gde su zabeležili tri pobede i sa 12 bodova završili na 10.mestu. Za tu konkurenciji su još nejaki, ali iskustvo koje su stekli kroz te utakmice je najbitnija stvar. Od ovih dečaka tek očekujemo u narednim godinama prave igre i rezultate. Ova sezona još nije gotova, jer su nam u igri i kadeti od koji takođe očekujemo da se plasiraju na završni turnir Prvenstva Srbije – zaključuje Mačužić.

Svojim igrama i primerenim ponašanjem zaslužili su da se nađu na ovim stranicama. Ekipu Ribnica 1 u sezoni 2007./2008. činili su: Miloš i Milan Ljubičić, Dušan Žarković, Ivan Petrović, Milija Mrdak, Aleksandar Milanović, Aleksandar Simić, Uroš Kovačević, Nemanja Petrović i Dušan Lazarević.
Istovremeno, najperspektivniju generaciju igrača kraljevačke Ribnice, pionirski sastav, čine: Nenad Tošić, Vladimir Grabovac, Mićo Janićijević, Filip Vučinić, Lazar Milovanović, Marko Lukić, Željko Čeperković, Nenad Seničić, Miloš Blagojević, Martin Bošković, Nikola Janković, Nenad Kursulić, Branko Jovičić, Ignjat Milinković i Uroš Kovačević. Pored Boška Mačužića, vredan doprinos radu i pravilnom razvoju ove dece dali su i treneri Dušan Bošković i Dragan Đorđević.